O Nama

Kako je počelo:

Budućnost koju želimo mora se izmisliti. U protivnom, dobićemo neku koju ne želimo.

Josef Bojs

Polazeći od gesla Jozefa Bojsa „Jedina revolucionarna snaga jeste snaga ljudske kreativnosti – jedina revolucionarna snaga jeste umetnost”, kao i njegovih koncepcija socijalne plastike i socijalne skulpture, ovde smo se upitali: Šta znači pojam zajedničkog (commons) u umetnosti? Kako izgledaju zajednički procesi u umetnosti? Da li je to uopšte moguće? Može li umetnost postati vitalna snaga u procesu zajedništva i da u svom delovanju ukazuje na budućnost? Da li se vrednosti koje su povezane s ovakvim procesom – samoorganizacija, održivost, solidarnost, kolektivitet, demokratija – mogu slobodno preispitivati, razvijati i održavati unutar institucije kao što je Goethe-Institut? Koju ulogu u procesu zajedništva ima bilo koja institucija? Da li su uopšte mogući procesi slobodnog samoorganizovanja unutar institucije? Kako zapravo izgleda idealna institucija (u kojoj su takvi procesi mogući)? Da li je to institucija budućnosti?

Na osnovu prethodnih iskustava Goethe-Instituta znamo da je približavanje mogućim odgovorima na sva ova važna pitanja moguće samo u okviru jednog dužeg i otvorenog procesa. Kao i putem naše spremnosti da se kao institucija upustimo u ovaj eksperiment zajedno sa grupom mladih umetnica i umetnika, poimajući pritom umetnički proces kao aktivno sredstvo commoning-a.

(Katarina Kostandinović)

Krajem 2020. godine, na poziv Goethe-Instituta, javlja se ideja za početnu fazu projekta pod nazivom – “Zamišljanje institucije budućnosti” (već u 2021. godini “Društvo udružene odgovornosti / d.u.o.” postaje naziv naše grupe/projekta/procesa).

Zanimalo nas je kako učenje, pisanje, istraživanje, koji su dugoročni procesi, mogu biti realizovani kroz kratkoročne, projektno orijentisane strukture. Sa naglaskom na to šta zajedničko/zajedništvo znači u umetnosti i obrnuto, odlučili smo se za otvorenu strukturu zasnovanu na procesu sa kustosko/umetničkim strategijama razmene, istraživanja, maštanja i refleksije.

“Zamišljanje institucije budućnosti” se javilo kao zgodna ideja za početnu fazu projekta. Videvši kako se intitucije (zdravstvene, pravne, društvene kao i umetničke) spotiču i razočaravaju nas, došli smo do sledećih pitanja: Šta da radimo sa onim institucijama koje smo nasledili, šta da radimo sa onima čiji smo trenutno deo i kakve institucije treba graditi u budućnosti?

Kada smo razmišljali o zajedničkom/zajedništvu, mislili smo o utopističkim procesima formiranja zajednice čija je struktura u isto vreme i porozna i otporna.

Stavljajući to jednostavno u okvire teorije, može se reći da se mi bavimo institucionalnom kritikom. Ali umesto da razmišljamo o/oko institucionalne kritike, mi želimo da se fokusiramo na osećanje i širenje ideje o tome šta znači koristiti kritiku kao umetnički proces koji nije vizuelan, već zasnovan na procesu…

U ranim fazama projekta, razmišljajući o arhitektonskim postupcima i prvim koracima u zamišljanju institucije budućnosti, o tome kako Ja može postati Mi, uspostavili smo bezbedan prostor za međusobno upoznavanje, slobodno izražavanje kritike i razgovore o temama poput: trauma iz detinjstva, političkih stavova, nesigurnostima, ranjivosti…

“Provera terena”

Proces „Zamišljanja institucije budućnosti” počeo je u novembru 2020. godine formiranjem kolektiva/radne grupe koju čine umetnici i kustosi, s idejom da ispita ulogu institucija u prošlosti, sadašnjosti (šta/kako sa njima da radimo) i onih koje bi trebalo da formiramo u budućnosti. Početna faza projekta podrazumevala je uspostavljanje dinamike rada grupe, sastavljanje pravilnika i definisanja modela funkcionisanja koji se pridržava principa zajedničkog, demokratičnosti, otvorenosti, odgovornosti, efikasnosti, efektivnosti i stalnog učestvovanja. U okviru prve faze „Zamišljanja institucije budućnosti”, kroz sastanke zatvorenog tipa, radna grupa se upoznaje i uspostavlja prostor za diskusiju, kritiku i nesmetanu razmenu, što se prepoznaje kao osnova za razvoj nastupajućih faza projekta ili prve teze za kostur institucije budućnosti.

“Utvrđivanje opterećenja”

Upoznavanje članova grupe odvijalo se kroz „Konfesije” koje su delom bile inspirisane pedagoškom praksom umetnika Klausa Rinkea tokom 1988. godine, dokumentovanoj u knjizi/katalogu pod naslovom “Saldo”, povodom izložbe održane u Kunstpalastu u Diseldorfu 1997. godine. Uprkos ograničavajućim okolnostima izazvanim pandemijom novog koronavirusa, grupa je metodom unakrsnog ispitivanja stekla uvid u različite stavove i ubeđenja (lično/umetničko/političko), iskustva i ideje svakog od učesnika projekta. Ispitivanje svakog člana grupe nije bilo vremenski ograničeno, te ni brojem pitanja, a neka su se ticala najranijih sećanja iz detinjstva, važnih trenutaka u formativnom razvoju/obrazovanju, seksualnog, političkog opredeljenja, itd.

“Poroznost materijala”

Nakon dvomesečnog introspektivnog iskustva, vežba pod nazivom „Tvoj rad je sranje!” imala je za cilj eksperiment u načinu izlaganja kritike i izlaganju kritici. Vremenski ograničena, vežba je podrazumevala pripremu prezentacije/izlagačke forme govornika, a potom reakciju grupe kritičara na izlaganje koje je moglo biti isključivo neafirmativno.

Strukturu vežbe činila su tri segmenta:

dvominutno predstavljanje rada/projekta po izboru govornika, jednominutna kritika svakog od članova grupe – kritičara, petominutna završna diskusija, dodatno obrazloženje rada. Vežba „Tvoj rad je sranje!” imala je za cilj testiranje prostora za kreativni konflikt (relacija govornik-kritičar), retoričku akrobaciju, odnosno efikasnu argumentaciju kritike (relacija kritičar-rad/projekat).

Oslanjajući se na identičnu strukturu vežbe kritike i koristeći identičan sadržaj koji je bio podvrgnut kritici, vežba „Tvoj rad je super!” imala je za cilj da proizvede isključivo afirmativne komentare na izložene koncepte.

Društvo udružene odgovornosti / d.u.o. čine:

Pavle Banović, Bogdan Đukanović, Vanja Žunić, Aleksandra Saša Jeremić, Katarina Jovanović – Alfa, Katarina Kostandinović, Zorica Milisavljević, Jelena Nikolić, Sara Pantović, Slavica Obradović i Selman Trtovac; i činili su do 2022. godine: Bogdan Čontoš, Luka Ličina, Nemanja Milenković.

Pavle Banović želi da kaže ono što mu se čini neizrecivim, da zagrli ono što je bodljikavo, da otkrije autentičnost svakog životnog iskustva i kako ono odstupa od dominirajućih sistema užasa. U slobodno vreme voli da nalakira nokte u neku i neku boju, ode na more, opusti se, uživa…

Bogdan Đukanović je nosilac crnog pojasa u karateu. Tokom uspešnog bavljenja ovim sportom, odlučuje da uđe u svet umetnosti. Interesuju ga odrazi društvene svakodnevice.

Aleksandru Sašu Jeremić najviše je obilježilo odrastanje na bosanskim planinama. Bavi se pitanjima individualnog i kolektivnog i tenzijama između politike i poetike.

Katarina Jovanović – Allfa, stečeno zvanje: master likovni umetnik- vajar. Od iskustva nevidljive lopte interesuje je i performans, diskurs, mogućnosti promena paradigme i izvrtanje situacija. Trenutno se bavi istraživanjem na temu materijalnog opstanka same umetnice u datim okolnostima.

Katarina Kostandinović potiče iz porodice veštica. Zanimaju je procesi, ispitivanje fleksibilnosti zona komfora, nesigurnosti, razmene moći i autoriteta.

Zorica Milisavljević u svom radu u okviru institucije fokusira se na proces, participaciju, samoorganizaciju, eksperiment, transdisciplinarnost i zajednički stvaralački prostor. U slobodno vreme istražuje poeziju svakodnevice, slučajnost, prolaznost i kolaborativno stvaranje poezije u interakciji sa veštačkom inteligencijom.

Jelena Nikolić posmatra, prilazi, uveličava, ponavlja. Zanimaju je obične stvari. Od malih nogu sanja da bude slikarka i plivačica.

Slavica Obradović odrasla u odredu matrijarhata. Kroz fizičku i virtualnu sklupturu i objekte u svom radu bavi predstavama specifičnih procesa fragmentacije, hibridizacije i srastanja, ispitujući kompleksnost međuljudskih odnosa i emotivnih stanja, bliskosti vs.ranjivosti i neglektovanog tela.

Sara Pantović od malena ima potrebu da beleži razne trenutke u svom i u životu sebi bliskih ljudi. Danas su njena interesovanja usmerena na istu stvar – prilazi nepoznatim ljudima i prikuplja njihova iskustva o životu na ovoj planeti. Bavi se fotografijom i filmom. Voli i da piše.

Selman Trtovac je čovek koji traga za istinom u umetnosti, a nju vidi kao nešto novo, uzbudljivo i neodvojivo od svakodnevnog života. Otac je jednog divnog dečaka, kome pomaže da nađe svoj put.

Vanja Žunić se smatra posrednikom situacija. Ne voli da prepričava priče i voli da misli da sve može značiti bilo šta. Spašavanje sveta nikad nije bilo ovoliko lako.

Projekti

Aktuelno

Kontakt